O indijskoj muzici

Indija – Osnove Rage

Dvadeseti vek je doneo dosta umetnika, filozofa, pisaca koji su bili zainteresovani za Indiju.

Tip indijske muzike (koji sa današnjeg aspekta privlači najviše intesovanja) je severnoindijska klasična muzika. Za nju je specifična forma rage (Rāga). Raga je svetovna kompozicija koja se ranije izvodila kao neka vrsta obreda.

Raga na sanskritu znači boja ili raspoloženje, pri čemu izvodjači jako paze na atmosferu svake rage, odnosno drugačije ih izvode. Ne postoji ista raga – čak i ako su one iste po broju i rasporedu tonova (swaram – naziv za fiksirani modus, koji može imati pet, šest, sedam tonova), muzičar mora da obezbedi razliku kod slušaoca (bhava – osećaj, emocija, posvećeno stanje svesti), pokušavajući da ga subjektivne impresije ne sputavaju.

Postoji veliki broj raga i one se dele na različite načine – na osnovu doba dana kada se izvode (jutarnja raga, večernja raga…), na bazi rasporeda tonova u skali (po čemu su osnovni modusi jako slični evropskim starocrkvenim modusima), muške i ženske rage… Postojalo je više od 300 raga, ali kroz vekove su zaboravljene - ostalo je oko 100, koje se i danas izvode.

Ranije, svaka raga se izvodila u predvidjeno vreme kada je konceptualno imala najviše efekta npr. Jutarnja raga. Danas izvornu ragu možemo čuti na retkim mestima u Indiji, jer su muzičari znatno promenili početnu ideju. Virtuoz na sitaru – Pandit Ravi Shankar je najzaslužniji za promociju indijske muzike širom sveta. Najveću popularnost je stekao u Americi za vreme Woodstok festivala i svojim poznanstvom sa grupom The Beatles, pogotovo sa George Harrisonom, koga je i učio da svira sitar nakon raspada benda. Njegov kolega, virtuoz na tabli - Zakir Hussein je takodje značajan za ekspanziju indijske muzike.

Ravi Shankar je po uzoru na evropske koncerte preneo tradiciji rage koja se svirala izmedju naroda u koncertne sale i svirao pred većim brojem ljudi. Muzički – raga ima tri dela (uvodni, središni, finale – specifično za najkorišćeniji oblik “Ragam Thanam Pallavi”), pri čemu je njihovo trajanje znatno prošireno u odnosu na ranija izvodjenja. Uvod je meditativan. Solista (sitar, zurla, vokal, bansuri flute…) iznosi melodiju rage uz pratnju drona (osnovni ton rage) i ustvari pokazuje svoju muzikalnost, pevajući ili svirajući jako raspevano. U središnjem delu se uključuje tabla, odnosno ritam, kada zajedno izlažu temu. Finale je ostavljeno za pokazivanje virtuoznosti i veštine.

Postoji nekoliko glavnih komponenata koje sačinjavaju ragu – osnovni ton (drone), tonalni sistem ili broj i raspored tonova u skali (swara), tonovi u skali sa ne odredjenom intonaciom (śruti – što znači “onaj koji se jedva čuje”), ornamenti (gamaka), ritam (tala) i glavni tonovi u ragi.

Improvizacija

Ono što razlikuje indijsku klasičnu muziku od evropske je improvizacija. Improvizacija je esencialni aspekat u ragi; “muzika imaginacije” (manodharma sangeetham).

Postoji nekoliko tipova improvizacije:

Alapana je ekspozicija rage koja se vodi melodijski, bez ritma. Izvodjač postepeno najavljuje glavnu melodiju rage, pevajući prvo u donjem registru sa povećavanjem tenzije ka gornjem. Alapana znači komunicirati, razmenjivati. Može trajati i do 45 minuta. Tempo i kompleksnost obrazaca se postepeno usložnjava prema kraju.

Niraval je forma improvizacije kojom solista pokazuje svoju muzičku imaginaciju. Sastoji se od kratkih delova rage, koji se melodijski i ritmički variraju u nedogled. Labilne je strukture, solista repetativno varira par tonova iz rage, dajući ih uvek drugačije, naglašavajući sam osećaj - “bhava” rage. Najčešći način ritmičkog variranja je sažimanje u smislu da četvrtine postaju osmine, osmine postaju šesnestine…

Kalpanaswaram sadrži improvizovane ritmičke i melodijske pasaže koristeći swaras (solfa silable – za razliku od “do, re, mi, fa…”; oni koriste ”sa, ri, ga, ma, pa, da, ni”). To je jedini deo kada solista može da izadje iz melodijske i ritmičke strukture rage, odnosno kada koristi fraze koje je stekao tokom godina bavljenja muzikom. Takodje podrazumeva veliki broj ornamenata “gamaka”.

Thanam je jedan od najbitnih delova rage, javlja se kao integralni deo u ragam tanam pallavi. Originalno je osmišljen za trzački instrument veena, ali se obično izvodi ritmizovanim pevanjem slogova tha, nam, thom, aa, nom, na…

Ragam Thanam Pallavi je vidno duža forma rage koja se izvodi na koncertima. Sačinjena je od ranije navedenih formi improvizacije. Prvi deo je Alapana, drugi Thanam, treći Pallavi. Pallavi je finale i jedini deo rage koji komponuje izvodjač. On se manipuliše na bilo koji od ovih načina improvizacije.

Uticaj indijske muzike

Ceo niz muzičara iz različitih sfera i žanrova su se interesovali za indijsku muziku i kulturu.

Po mom mišljenju jedini muzičar koji je stvarno razumeo indijsku muziku i ozbiljno se bavio njome je britanski fusion gitarista John Mahavishnu McLaughlin. Posle par izdatih solo izdanja je otišao u Ameriku, gde je sa Miles Davisom svirao na legendarnim izdanjima iz Majlsovog fusion perioda - In a silent way, Bitches Brew i Jack Jonson. 1970. godine uzima prezime Mahavishnu i osniva bend pod istim nazivom. Muzika koju je tad komponovao je bila irazito kompleksna, sa eklektičnom miksturom jazza, rocka i klasične indijske muzike. Veliki pomak ka razumevanju indijske muzike je ostvario osnivajući grupu Shakti. U osnovi Shakti je bio trio: McLaughlin – gitara; L. Shankar (nećak Ravi Shankara) na violini; Zakir Hussain – tabla.

George Harrison, glavni gitarista grupe Beatles je takodje bio zaslužan za ekspanziju indijske muzike. 1960. je otišao u Indiju, gde mu je časove iz sitra držao Ravi Shankar. Prvi put je upotrebio sitar u pesmi Norwegian Wood.

Medju ostalim muzičarima koji su se interesovali za indijsku muziku su John Coltrane, Miles Davis, Erik Truffaz, Donovan, John Cage… Medjutim, čini mi se da je njima bio zanimljiv sam akustički zvuk Indijske muzike, nego udubljivanje u koncepte i ideje Indije.

With smile, Daydreamer