Daydreaming Duo

"Daydreaming Duo", Pavle Popov

izvode: Srđan Stošić i Pavle Popov
23.12.2010 Sala Beogradske filharmonije

Kako je to izgledalo na brodiću... (2)

Pavle D. Popov - Daydreaming Fantasy

Kako je to izgledalo na brodiću...

Koncert koji je bio održan 12.12.2010. na 20/44, brodiću koji kao da je stvoren za ovakve vrste koncerta.  Svirali su Mina Marinković (harfa) i Srđan Popov (flauta, bas). Ovo je snimak jednog stava iz kompozicije Pavla Popova, Daydream, u improvizovanom aranžmanu smišljenom za ovu priliku. 

O tome kako je bilo na koncertu, kao i o tome šta on predstavlja (ispričano iz ličnog ugla):

Sam koncert bio je povezan u celinu koja je imala za cilj da asocira na pričanje priče. Kompozicije koje smo izvodili Mina i ja bile su raznovrsne, iz različitih vremenskih perioda i različitih priča, a jedino što ih je povezivalo bio je naš odabir da baš njih uvrstimo u ono što smo nazvali "subjektivna istorija muzike". Nismo tražili kompozicije pisane isključivo za harfu, flautu ili bas, već sve što smo imali u glavi, ulazilo bi kroz drugačiji aranžman u koncept. U nekoj drugoj prilici, ovaj izbor bi izgledao drugačije, tako da je svakako sama ideja predstavljanja ovakve vrste priče pogodna za razna eksperimentisanja, kao i otkrivanja novih mogućnosti izvođenja u različitim, netipičnim ansamblima. Činjenica je da sastav harfa i flauta nije toliko netipičan, ali već sumnjam da je iko imao priliku toliko često čuti bas gitaru i harfu u kombinaciji; u svakom slučaju, zaključili smo da ovakav sastav dobro funkcioniše.
Izvodili smo dela raznih kompozitora - od Hendla do Satija i Kejdža, ali glavna tačka koncerta ipak bila je Pavlova svita "Daydream", koju nismo predstavili u celosti, već smo i tu odabrali samo one stavove koji su se dobro slagali uz ideju.

Uskoro će uslediti još snimaka sa ovog koncerta, ali ono što je važnije - ovo je tek naznaka onoga što će uslediti vezanog za Daydream, i celu tu priču. Planovi i organizacije su u toku, a svaki čitalac bloga biće na vreme obavešten o svim vestima, kao i o izveštajima sa prethodnih koncerata.

Dogadjaji u školi

Daydream, za flautu i harfu

 

U nedelju, 12. 12. na splavu 20/44, Pavlova svita Daydream + kompozicije po izboru. :)
Evo rezimea:

Odrasli u malom kamengradu na balkanu, Mina i Srx su proveli detinjstvo slušajući Can, naročito blue  bag. Pokušaće da predstave malu subjektivnu istoriju muzike - od Satija do Kejdža, preko Japana i  dalekog istoka do autorskih ostvarenja Daydream-a.

Harfa,flauta i bas,na sav glas!

Mina Marinković - Harfa

Srdjan Popov - Flauta / Bass

Kiša

Priroda kiše će zauvek ostati nepoznata
To je vizija promene

Vizija konstantne promene/nemogućnost praćenja svih sistema
Kiša je vatra
Bez milosti
Ona Šalje poruku
Menja sve što je nastalo i što će nastati
Bez tempa, bez groova
Mi uživamo u njenom neposrednom šumu
Bez početka/bez kraja
Počinjemo da sumnjamo u naše odluke
Dugi iscrpni razgovori/potoci kiše
stvaraju utisak nedorečenosti
Posle nekog vremena postajemo nemoćni da čitamo simbole
Naši radovi umiru zbog nepromišljenih odluka

Šareni čovek

Šareni čovek

Šarene misli

On nepravdu ne može da smisli

Šareni čovek plete šare u čvor

Šareni čovek poznaje odgovor

Na šarenoj gitari pravi trip boje

Šarenog čoveka i deca vole

Šareni čovek uvek dela bistro

Sa „Šarenim“ je uvek lepo i pozitivno

Crno i belo šarenog ne zanimaju

Ko ne razume deluje mu konfuzno

Šareni čovek je smiren i siguran

A ko je još uvek kritičan...

Suviše je ozbiljan

Na izvoru

Od početka... Postoji misao. Misao kao čvor.

Misao je svima pružena, ona ne beži ni od koga.

Misao pravi čvor i davi svoje sledbenike.

Ljudi se stravično bedače i cimaju oko misli.

Misao ti ne da da spavaš.

Misao te polako davi i drži uz sebe.

Ko ne poznaje misao, taj juri, trči, beži i

umire u nebulozi.

Grleći misao, mi smo uvek na početku, na izvoru...

Pozdrav 2.6.2008

Koliko Dracula ima prstiju?

Đačka knjižica i Budućnost

"Ja ne moram da idem da bih stigao negde."

Da li je znanje ono što te lansira, ili čista intuicija?

Neodredjena zapažanja, osećaj. 

Osetiti harmoniju, melodiju, ekspresiju muzike. 

To se ne može objasniti usmeno, samo sviranjem, pokazivanjem svoje muzikalnosti-sluha.

To je ono što mi slušamo dok neko izvodi delo.

Svi koncepti, sve strukture su podredjene jednom - sluhu.

Čak i totalni antisluhisti čuju - kada je nešto lepo, a kada nije.

Važno je svirati prirodno, sve što se dogodi mora imati svoj prirodni groove - tok.

Muzika kao govor.

Ne kvalitetno izvodjenje, kao govor bez misli.

Razmišljanje o kompoziciji - misao kao čvor - Scriabin.

With smile Daydreamer

Muzika prirode – Muzika ptica

„Danas su zanimljiviji zvuci iz prirode, nego zvuci mašina... Pre sto godina zvuk koji nas okružuje je bio daleko pitomiji nego danas.“

Zvuk mašina

Field recording se jako brzo razvio kao koncept pojavom prvih mašina za snimanje zvuka - trake. Ono što je u tom momentu bilo zanimljivo kao vrsta zvuka je bila industrija (Bilo koji vid mašine). Umetnici su snimali taj zvuk i procesuirali ga, smatrajući da je zanimljiv i inspirativan. Medju pionirima u ovoj vrsti rada su se nalazili Luigi Russolo i Pierre Schafer.

Luigi Russolo (1885 - 1947) je bio italijanski slikar iz perioda futurizma. Njegov najznačajniji rad je tekst o muzičkoj estetici XX-og veka „The Art of Noises: Futurist Manifesto“, koji je ustalom njegov jedini sačuvani rad. Njegov stav je da se muzika razvijala od doba Pitagore, preko renesanse, klasike i romantizma polako emancipujući disonantna sazvučja koja su sve više ličila na buku. „U antičkom dobu je bila tišina“, u XIX-om veku je nastala buka pronalaskom mašina. Tembr, koji je orkestar pružao je sad monoton i previše čist - „moramo istupiti iz našeg ograničenog muzičkog okruženja i prihvatiti beskonačne vidove buke.“

Pierre Schaeffer je francuski kompozitor, jedan od najznačajnijih kompozitora elektro-akustičke muzike.Njegovo školovanje je bilo vezano za inžinjering i telekomunikacije, što mu je pružilo dobru osnovu za eksperimentisanje u studiju. Sam rad nije toliko bitan, koliko je sama priča o njemu zanimljivija. Šafer je izmislio konkretnu muziku - musique concrete.

Zvuk prirode

Danas je inspirativan zvuk prirode. Ljudi iz gradova su okruženi konstantnom bukom automobila i žamora ljudi uopšte. Zvuk motora je krajnje neinspirativan, zato što ne ostavlja nijednu humanu referencu, dok melodija i ritam ptica zauzimaju jedno posebno mesto u našem emotivnom sklopu, jer svako od nas sanja da poleti...

Kada sam prvi put imao priliku da snimim zvuk iz prirode i kasnije ga preslušao, taj zvuk mi nije ostao “isti“ u perceptivnim okvirima. Npr. Posle snimanja na terenu sam preslušao oko 3 tri sata različitih zvukova ptica. Samim tim procesom sam krenuo da pamtim odredjene zvukove, i prepoznajem kada se ponovo pojave.

Cilj koji imam je da napravim zbirku zvukova koje ja subjektivno osećam, da bi u nekom momentu, naravno svako individualno, krenuo da čuje isto što i ja kada zašeta u prirodu...

With smile Daydreamer

Znak Stop u mojoj sobi

Endless Summer

Endless Summer je kompozicija koja je nastala pre skoro dve godine, i samim tim nosi sadržaj koji je izvan onog osnovnog, muzičkog, kako zbog same svoje istorije i nastanka, tako i zbog trenutka u kojem se nalazim trenutno kao umetnik. Od obične melodije koja mi je pre dve godine pala na pamet kao način da izrazim ono što osećam, rodila se cela priča koja je zahtevala da bude ispričana, jer sam osećao da kompozicija ne bi bila potpuna bez toga.

Endless Summer, "beskrajno leto", predstavlja osećanje koje često osetim za vreme leta - kada sunce koje sam tokom godine željno očekivao prestane da bude interesantno i uhvatim sebe u neizrečenoj želji: da se leto što pre završi. Dešava se da ubrzo nakon te misli ispravljam sam sebe i ubeđujem se u to da je leto lepo i da nema razloga da priželjkujem nešto što će mi isto tako brzo dosaditi, kao što je zima. Ta borba koju osetim često, ne samo u kontekstu smene godišnjih doba, već i u svakodnevnici, uhvaćena je i ispričana ovom kompozicijom. To je nešto što mi retko polazi za rukom - da u jednu kompoziciju ubacim jedno jedino osećanje kojim će se baviti, i time je ne preopteretim sadržajno.

Iako je kompozicija nastala pre dve godine, stajala je zaboravljena veći deo vremena, među ostalim nedovršenim stvarima - u najtužnijem folderu ikada napravljenom: "Nedovršene stvari." Oživela je onog trenutka kada sam shvatio da nema potrebe za "dovršavanjem", da je savršena baš takva kakva je, iako tehnički nije bila najbolje izvedena. To je u ovom slučaju odgovaralo celom kontekstu, jer sam je doživljavao kao nešto najličnije što sam ikada napravio. Zato nije bilo potrebe da zvuči čisto, profesionalno odrađeno, ili da liči na bilo šta što volim. Zvučala mi je prljavo, prepuna sviračkih grešaka, sa katastrofalno postavljenim efektom reverb-a (i dalje smatram da je prejak), ali je zvučala iskreno. Endless Summer sam ja od pre dve godine, i tako treba da ostane.

Sam naziv kompozicije, Endless Summer, preuzet je od Christian-a Fennesz-a, poznatog austrijskog muzičara, čije me je delo inspirisalo da napravim sopstvenu interpretaciju tog osećanja. Taj sam naziv između ostalog odabrao i zbog njegovog ironičnog karaktera u datom trenutku, pošto sam komponovao u sred zime i snega. Ta doza ironije nastavila se i za vreme snimanja video materijala - kada sam nakon par lepih sunčanih dana rešio da odem da snimim jedan pejzaž pod sunčevom svetlošću, baš su se taj dan skupili oblaci na nebu i prekrili ga celog, tako sam materijal za kompoziciju o letu snimao pod oblacima i kišom. Već sam tada razmišljao da ću morati opet da dolazim na isto mesto kako bih snimio isti pejzaž, samo sa lepim vremenom. Desilo se, ipak, kada sam kasnije pregledavao snimljeni materijal, da je snimak bio baš ono što mi treba - nebo je bilo prekriveno oblacima - sa jedne strane sivih, a sa druge strane šarenih, iza kojih je stidljivo virilo Sunce. Oblaci su davali kontrast na horizontu koji ne bih postigao pod vedrim nebom. A samo Sunce je zračilo te jačine da na kameri nisam imao nikakvih problema da uperim objektiv pravo u njega. Snimak je bio, u najmanju ruku, magičan. Nisam znao da moja kamera može uhvatiti toliko čudnih boja. Najvažnije: nije mi bilo žao što sam pokisao.


endless summer, verzija 3, by SRX

Scarlet letter

„Srećna podudarnost ili ništa u životu nije slučajno?“

Svakim ponovnim gledanjem nemog filma „Skarletno slovo“ pokušavao sam da „izrežiram“ muziku koja bi adekvatno nadopunila vizuelnu strukturu filma. Odsustvo agresivnosti u filmskom postupku, toliko prisutne na filmskom platnu današnjice uz pastoralnu atmosferu je presudno uticalo na smer kojim će se moj kreativni impuls razvijati. Višesatnim gledanjem scena počeo sam da kroz detaljnu analizu dobijam osećaj lične povezanosti sa delom - film sam sve više prepoznavao kao sopstveno delo. Svaki skriveni pokret ruke, izraz lica, gesta, delovi scenografije su počeli da mi deluju izrazito poznato. Sa druge strane, muziku koju sam krenuo da radim za film više nisam prepoznavao kao svoju, a ni kao odgovarajuću za film. Neminovno je bilo da i pored veoma ograničenog vremena koje sam imao, odbacim prvobitnu ideju o kombinaciji elektronske muzike uz upotrebu originalnih semplova.

Proteklih godina komponovao sam čitav niz kompozicija (do sada neizvedenih) inspirisanih prirodom kombinujući idiomatiku jazza i groove muziku sa klasičnim pristupom pod jakim uticajem impresionizma. Bez želje za mistifikacijom, ispostavilo se da su te napisane note po atmosferi i emociji koju nose čekale na ovaj film. Srećna podudarnost ili ništa u životu nije slučajno?

With smile, Daydreamer

"Interferencija 2" - celuloidna muzika

20.maj - Velika sala Doma kulture Studentski grad u 21h

Interferencija je interaktivni medijski projekat u kome se sureću dva medija: nemi film i savremena muzika. Film Scarlet Letter, režisera Viktora Šestrema (Victor Seastrom 1879 - 1960), iz 1926. god. Glavne uloge: Lilijen Giš i Lars Henson.

Muziku izvode Daydreamers:

Pavle Popov – gitara 

Srdjan Popov – bass

Dejan Marković - violina 

Aleksandra Bengin - perkusije

Daydreaming Birds

"Ne možemo sumnjati u to da životinje vole muziku i bave se njome. To je očigledno. Ali izgleda da se njihov muzički sistem razlikuje od našeg. To je jedna druga škola... 
Mi nismo upoznati sa njihovim didaktičkim delima. Možda ih i nemaju." 

Erik Satie

O indijskoj muzici

Indija – Osnove Rage

Dvadeseti vek je doneo dosta umetnika, filozofa, pisaca koji su bili zainteresovani za Indiju.

Tip indijske muzike (koji sa današnjeg aspekta privlači najviše intesovanja) je severnoindijska klasična muzika. Za nju je specifična forma rage (Rāga). Raga je svetovna kompozicija koja se ranije izvodila kao neka vrsta obreda.

Raga na sanskritu znači boja ili raspoloženje, pri čemu izvodjači jako paze na atmosferu svake rage, odnosno drugačije ih izvode. Ne postoji ista raga – čak i ako su one iste po broju i rasporedu tonova (swaram – naziv za fiksirani modus, koji može imati pet, šest, sedam tonova), muzičar mora da obezbedi razliku kod slušaoca (bhava – osećaj, emocija, posvećeno stanje svesti), pokušavajući da ga subjektivne impresije ne sputavaju.

Postoji veliki broj raga i one se dele na različite načine – na osnovu doba dana kada se izvode (jutarnja raga, večernja raga…), na bazi rasporeda tonova u skali (po čemu su osnovni modusi jako slični evropskim starocrkvenim modusima), muške i ženske rage… Postojalo je više od 300 raga, ali kroz vekove su zaboravljene - ostalo je oko 100, koje se i danas izvode.

Ranije, svaka raga se izvodila u predvidjeno vreme kada je konceptualno imala najviše efekta npr. Jutarnja raga. Danas izvornu ragu možemo čuti na retkim mestima u Indiji, jer su muzičari znatno promenili početnu ideju. Virtuoz na sitaru – Pandit Ravi Shankar je najzaslužniji za promociju indijske muzike širom sveta. Najveću popularnost je stekao u Americi za vreme Woodstok festivala i svojim poznanstvom sa grupom The Beatles, pogotovo sa George Harrisonom, koga je i učio da svira sitar nakon raspada benda. Njegov kolega, virtuoz na tabli - Zakir Hussein je takodje značajan za ekspanziju indijske muzike.

Ravi Shankar je po uzoru na evropske koncerte preneo tradiciji rage koja se svirala izmedju naroda u koncertne sale i svirao pred većim brojem ljudi. Muzički – raga ima tri dela (uvodni, središni, finale – specifično za najkorišćeniji oblik “Ragam Thanam Pallavi”), pri čemu je njihovo trajanje znatno prošireno u odnosu na ranija izvodjenja. Uvod je meditativan. Solista (sitar, zurla, vokal, bansuri flute…) iznosi melodiju rage uz pratnju drona (osnovni ton rage) i ustvari pokazuje svoju muzikalnost, pevajući ili svirajući jako raspevano. U središnjem delu se uključuje tabla, odnosno ritam, kada zajedno izlažu temu. Finale je ostavljeno za pokazivanje virtuoznosti i veštine.

Postoji nekoliko glavnih komponenata koje sačinjavaju ragu – osnovni ton (drone), tonalni sistem ili broj i raspored tonova u skali (swara), tonovi u skali sa ne odredjenom intonaciom (śruti – što znači “onaj koji se jedva čuje”), ornamenti (gamaka), ritam (tala) i glavni tonovi u ragi.

Improvizacija

Ono što razlikuje indijsku klasičnu muziku od evropske je improvizacija. Improvizacija je esencialni aspekat u ragi; “muzika imaginacije” (manodharma sangeetham).

Postoji nekoliko tipova improvizacije:

Alapana je ekspozicija rage koja se vodi melodijski, bez ritma. Izvodjač postepeno najavljuje glavnu melodiju rage, pevajući prvo u donjem registru sa povećavanjem tenzije ka gornjem. Alapana znači komunicirati, razmenjivati. Može trajati i do 45 minuta. Tempo i kompleksnost obrazaca se postepeno usložnjava prema kraju.

Niraval je forma improvizacije kojom solista pokazuje svoju muzičku imaginaciju. Sastoji se od kratkih delova rage, koji se melodijski i ritmički variraju u nedogled. Labilne je strukture, solista repetativno varira par tonova iz rage, dajući ih uvek drugačije, naglašavajući sam osećaj - “bhava” rage. Najčešći način ritmičkog variranja je sažimanje u smislu da četvrtine postaju osmine, osmine postaju šesnestine…

Kalpanaswaram sadrži improvizovane ritmičke i melodijske pasaže koristeći swaras (solfa silable – za razliku od “do, re, mi, fa…”; oni koriste ”sa, ri, ga, ma, pa, da, ni”). To je jedini deo kada solista može da izadje iz melodijske i ritmičke strukture rage, odnosno kada koristi fraze koje je stekao tokom godina bavljenja muzikom. Takodje podrazumeva veliki broj ornamenata “gamaka”.

Thanam je jedan od najbitnih delova rage, javlja se kao integralni deo u ragam tanam pallavi. Originalno je osmišljen za trzački instrument veena, ali se obično izvodi ritmizovanim pevanjem slogova tha, nam, thom, aa, nom, na…

Ragam Thanam Pallavi je vidno duža forma rage koja se izvodi na koncertima. Sačinjena je od ranije navedenih formi improvizacije. Prvi deo je Alapana, drugi Thanam, treći Pallavi. Pallavi je finale i jedini deo rage koji komponuje izvodjač. On se manipuliše na bilo koji od ovih načina improvizacije.

Uticaj indijske muzike

Ceo niz muzičara iz različitih sfera i žanrova su se interesovali za indijsku muziku i kulturu.

Po mom mišljenju jedini muzičar koji je stvarno razumeo indijsku muziku i ozbiljno se bavio njome je britanski fusion gitarista John Mahavishnu McLaughlin. Posle par izdatih solo izdanja je otišao u Ameriku, gde je sa Miles Davisom svirao na legendarnim izdanjima iz Majlsovog fusion perioda - In a silent way, Bitches Brew i Jack Jonson. 1970. godine uzima prezime Mahavishnu i osniva bend pod istim nazivom. Muzika koju je tad komponovao je bila irazito kompleksna, sa eklektičnom miksturom jazza, rocka i klasične indijske muzike. Veliki pomak ka razumevanju indijske muzike je ostvario osnivajući grupu Shakti. U osnovi Shakti je bio trio: McLaughlin – gitara; L. Shankar (nećak Ravi Shankara) na violini; Zakir Hussain – tabla.

George Harrison, glavni gitarista grupe Beatles je takodje bio zaslužan za ekspanziju indijske muzike. 1960. je otišao u Indiju, gde mu je časove iz sitra držao Ravi Shankar. Prvi put je upotrebio sitar u pesmi Norwegian Wood.

Medju ostalim muzičarima koji su se interesovali za indijsku muziku su John Coltrane, Miles Davis, Erik Truffaz, Donovan, John Cage… Medjutim, čini mi se da je njima bio zanimljiv sam akustički zvuk Indijske muzike, nego udubljivanje u koncepte i ideje Indije.

With smile, Daydreamer

Prvi pogled na garažu

"kod koji otvara sva vrata"

Daydreaming Vision

U srpskom jeziku, izraz daydream je referentan dremkanju ili sanjarenju preko dana. Većina ljudi ima problem sa dremanjem preko dana, misleći da je to čisto gubljenje vremena. Medjutim, po ubedjenju odredjenih psihologa i umetnika, „Daydreaming“ koncept podstiče kreativnost i ljubav prema drugim ljudima. Relaksirano sanjarenje preko dana nam dopušta da se oslobodimo svakodnevnih problema, koji nam uzimaju toliko vremena, i totalno opušteno, polako upadamo u najlepše fantazije – gotovo meditativna sanjarenja.

Moje lično interesovanje za ovu vrstu trošenja vremena je počelo kada sam pored gomile slika kojima zatrpavamo jedni druge svakodnevno, ugledao trenutak života, fantazije, sna… Naime, spavao sam na fakultetu. Posle toga sam krenuo svesno da spavam na najrazličitijim mestima i shvatio da na taj način mogu da doprem do najlucidnijih ideja.

Ono što razlikuje snove koje imamo preko dana, od snova koje sanjamo noću je atmosfera koja nas okružuje. Naime, preko dana su svi ljudi u nekoj akciji (posao, studiranje, šetnja…), dok noću većina ljudi spava. Upravo se ta razlika u aktivnosti svih ljudi odvija zbog smene dana i noći. Najjednostavnije predočeno – dan donosi pozitivne misli i pokreće na rad, dok mrak spušta atmosferu uvlačeći nas u dubine nesvesnog, sa kojima često ne možemo da izadjemo na kraj, ukoliko se ne probudimo…

Ovaj način odmaranja je u mnogo čemu uticao i na moje kompozicije, jer sam shvatio da je najveća umetnost slediti ličnu intuiciju, van okvira teorije i intelekta. Jedino se intuicija zdravo bazira na veštinama i znanju koje usput pokupimo, jer je ustvari toga oslobodjena. Shvatio sam da je sve lepo: i ovaj tekst, i prosti funkcionalni akordi, banalne melodije, kao i kompleksne, kao što je život kroz sanjarenje krajnje jednostavan.

“Don’t sleep – Daydream”

Performans - "Slikar i sedam žena"

Osnovna ideja ovog performansa bila je da na bini imamo muzičare i slikare koji bi zajedno sarađivali u izgradnji muzički i vizuelno upečatljivog dela. Sama ideja nama nije nova, jer je nastala iz one koju smo radili godinu dana pre ovog performansa, s tim što je način izvođenja ideje bio vidno drugačiji. Umesto akustičnih instrumenata i jasno oblikovanih kompozicija više ambijentalnog karatkera, imali smo ceo bend, sa dosta "buke", a umesto jednog slikara i sedam slikarki, koji su svaki za sebe slikali na osnovu muzike, imali smo dvoje koji su bili zaduženi za ocrtavanje karaktera muzike na jednom velikom platnu ispred same bine.

Za ovaj pristup smo se odlučili kako bi dobili drugačije rezultate - svaka slika je bila drugačija, i na svakoj se jasno mogao ocrtati karakter muzike pod čijim su uticajem slikali, kao i individualni stil autora. 

Performans je održan u velikoj sali SKCa u Beogradu, 16. juna 2009.

isečak sa performansa "slikar i sedam žena". naziv kompozicije je "sve ili ništa"

Performans "Kosač" - nastavak

Slike sa tonske probe i nameštanja. Bio je to lep dan za bleju na travi ispred SKC-a.

dex, naš ćale, i miša savić

Performans "Kosač"

Od nečega se mora početi na blogu. Kako svoj prethodni članak, pod nazivom "nekako" i ne smatram baš pravim člankom, odredili smo da probijemo led nečim malko starijim, ali nama i dalje aktuelnim. Kako se i pre i posle ovoga dešavalo dosta stvari (kako zabeleženih, tako i nezabeleženih) bilo bi nemoguće da pokrijemo sve, tako da ćemo vaditi neke highlight-ove. 

Ovaj performans je svakako bio jedan od njih. Održan je uoči legendarnih Aprilskih susreta u SKC-u. Evo šta je pisalo u SKiCi (zvaničnom glasilu skc-a) za taj mesec: 

Pavle Popov: Kosač, koncert/performans  

Povratak prirodi i lišavanje svih mehaničkih sredstava u ljudskom životu dugogodišnji je san mnogih ljudi (ekologa i sanjara uopšte), uglavnom neostvaren. Poznat je taj osećaj nepripadnosti gradskoj sredini i čežnja za prirodnim skladom, i mnoga su dela bila posvećena upravo tom jednostavnom cilju – povratku prirodnim vrednostima. Ali, koliko bi taj cilj bio izvodljiv za sve ljude koji bi tako nešto poželeli? Ta ideja može ostati samo san. Blagim pomeranjem same vizije takve ideje, može se naći način da se to i ostvari. Potrebno je samo malo mašte. 

Učestvovali su, kao i obično, isključivo naši drugari i poznanici iz škola i malo šire. Po redu, to bi glasilo:

Pavle - kompozitor, svirao je na ozvučenoj kosi, po sopstvenoj zamisli;

Aleksandra Bengin - čelo;

Ivo Igrutinović - električni klavir;

Nenad Spasić - akustična bas gitara;

Danica Vujošević - nedefinisani žičani instrument (delo Zorana Mirkovića);

Marko Radeta - gitara;
Andrija ... - bicikl;

Tomislav Marijanović (koji je sedeo iza žbunja) - didžiridu, truba

...ja sam bio na flauti. 

Čovek koji se vidi za miksetom je Miša Savić - Mipi, kompozitor, naš profesor, i lik koji je omogućio da se ideja za "Kosača" ostvari (kao i mnoge druge ideje). 

kosač - travnati plato ispred skca - 16.jun.08. - isečak